Arhitektura i urbanizam

Le Korbizje

PUTOVANJE NA ISTOK

Izdavač: KARPOS, LOZNICA, 2008.

Le Korbizje arhitekta, slikar, pisac koji je polemisao sa svetom oko sebe, uvek radoznao, kritičan, angažovan. Takvog Korbizijea je lako prepoznati u njegovim ranim pisanjima gde se vidi njegov istraživački duh. Onaj kreativni će doći kasnije.

Novo izdanje knjige "Putovanje na istok“ u izdanju Karposa iz Loznice koje je pomogla Švajcarska fondacija za kulturu Pro Helvetia i uz prevod sa francuskog Svetlane Samurović je jedan mali poklon našoj čitalačkoj publici.

Iako je Le Korbizje tada imao 23 godine ovo prvo veliko putovanje kao i ona kasnija će mnogo značiti za njegov odnos prema arhitekturi u celosti. U ovoj knjizi on se zanima za ljude, narode, države pokušavajući da shvati odnos između prirode, tradicije, društvenih okolnosti, ponašanja arhitekture i umetnosti.

Vidan je mladalački duh pisca koji u svojem spisu, koji je izvorno bio dnevnik sa putovanja često piše asocijativno, više nego hronološki, vršeći na taj način njemu svojevrsnu uporednu analizu krajeva, ljudi, prirode i artefakta.

Ono što ostaje najupečatljivije iz ove knjige je traganje za arhetipovima: "Morali smo da pobegnemo od nadiruće i prljave "evropeizacije" u mirno utočište gde je, oslabljena skoro uništena, opstala velika narodna tradicija". Opčinjenost rukotvorinama iz podunavskih zemalja, narodnom arhitekturom i običajima iskazao je poetskim rečnikom: "Ako se umetnost uzdiže iznad nauka, to je upravo zbog toga što nasuprot njima, ona podstiče senzualnost i budi duboke odjeke u psihičkom biću"... "Tako ova tradicionalna umetnost, kao stalno toplo milovanje obuhvata čitavu zemlju pokrivajući je istim cvetovima koji ujedinjuju i mešaju rase, klime i mesta".

Ovakvih i sličnih zapažanja u knjizi ima dosta s obzirom da je Le Korbizje sa svojim prijateljem iz Berlina Augustom Klipštajnom na putovanju obišao Berlin, Drezden, Prag, Beč, Vak, Budimpeštu, Baju, Đurđu, Beograd, Knjaževac, Niš, Bukurešt, Trnovo, Gabrovo, Šipku, Kazanlik, Adrijanopolis, Rodosto, Konstantinopolj, Bursu, Dafni, Atos, Solun, Atinu, Iteju, Delfi, Patras, Brindizi, Napulj, Pompeju, Rim, Firencu, Lucern.

Vrlo velika raznolikost utisaka ga je navela da završi putovanje pre nego je video sve željeno, ali što će uraditi na kasnijim putovanjima. Knjigu završava rečenicama: "Pa ipak pišem sa očima koje su videle Akropolj, i ja ću otići radostan.

Oh!

Svetlo!

Mermer!

Jednobojnost!"

I na kraju: "Radost me obuzima kada se prisećam i veoma me uzdiže to što nosim slike takvih stvari kao novi deo svog bića, ubuduće neodvojiv". S obzirom da je tekst u ovom obliku priređena za štampu 1965. navedena konstatacija ga je pratila ceo život.

Ova knjiga je dokaz da zanimljivi ljudi, kreativni stvaraoci, koliko god izazivali oprečne sudove o rezultatima svog rada uvek pobuđuju zanimanje za ono što su mislili, rekli i ostvarili i ostavljaju duboke pečate u kulturi.

                                                                                                                                         Igor Marić

                                        Arhitektura i urbanizam, br. 27, 2009.