Korbizjeov put na Istok

Idem na veliko putovanje tražeći predele i gradove snažnih istorijskih vrednosti koji su do danas ostali još nedirnuti.

Vladimir Mitrović

DaNS 63 | oktobar 2008. | 71

Do kraja godine iz štampe treba da izađe Le Korbizjeova knjiga  "Putovanje na Istok” ("Le Voyage d’Orient”) u izdanju izdavačke kuće Karpos (www.karposbooks.com) u kojoj ovaj veliki graditelj opisuje svoj mladalački put na Istok kada je, između ostalog, prošao i kroz Srbiju. Korbizje je ovu knjigu smatrao važnim dokumentom o vremenu koje je bilo odlučujuće za njegovo formiranje kao umetika i arhitekte.

U proleće 1911. godine mladi Šarl-Eduar Žanre-Gri (Charles-Eduard Jeanneret-Gris), kasnije poznat kao Le Korbizje (Le Corbusier) pošao je iz La Šo-de-Fona (La Chaux-de-Fonds), Švajcarska, na veliko putovanje preko Francuske i Nemačke do Istanbula i Grčke, prolazeći preko Balkana pravcima kretanja nekadašnjih krstaških pohoda. Po nekima, ova putovanja i iskustva koja je mladi Korbizje na njima stekao biće kasnije kamen temeljac misli i dela najvećeg graditelja XX veka. Mladi Žanre je putovao s torbom i blokom za skiciranje, vozom i brodom, na magarcu ili pešice, želeći da otkrije ne samo spomenike arhitekture i kulture, već i ljude i život krajeva, njihove tradicije, a sve to boreći se protiv bolesti, kolere i dizenterije. Na putovanju kroz središte nekadašnjeg Vizantijskog carstva pratio ga je prijatelj, istoričar umetnosti August Klipštajn (Klipstein).

Kada je 1907. godine Žanre prodao nešto od svojih mladalačkih crteža, novac koji je dobio iskoristio je za pripremu i upoznavanje sa lokacijama svog budućeg putovanja. Putovao je, zatim, nekoliko meseci po severnoj Italiji sa prijateljem, vajarem Leonom Peranom (Perrin) posetivši Firencu, Pizu, Sijenu, Padovu, Feraru, Veronu i Veneciju. Tom prilikom crtao je krokije srednjovekovnih spomenika, crkava i javnih građevina. Nakon ovog puta, četiri meseca je boravio u Beču, upoznajući, za njega dotad nepoznat svet i duh srednjoevropske kulturne sredine i njene umetničke tradicije. U to vreme je već izvodio neke od svojih prvih objekata - dve kuće u La Šo-de-Fondu. Posle boravka u Beču mladi se umetnik uputio u Pariz gde započinje drugi deo svojih priprema, a zahvaljujući svojim italijanskim crtežima i uticajnim prijateljima dobija zaposlenje kod braće Pere (Perret) gde se upoznaje sa veštinom i estetikom građenja u armiranom betonu, tada još uvek sasvim novim graditeljskim materijalom. Avgust Pere ga podstiče da još više slika, posećuje muzeje i biblioteke, te da studira matematiku i fiziku. U Parizu je boravio šesnaest meseci iskoristivši svoj boravak za sticanje mnogih znanja. Krajem 1909. godine Žanre započinje i treći deo svojih priprema za veliko putovanje kada od svog mentora (L’Eplatteniera) dobija sredstva za studije dekorativnih umetnosti u Nemačkoj. Posećujući brojne škole tada prezentuje i svoj rad "Studija o pokretu dekorativnih umetnosti”. Zaustavlja se u Berlinu gde zajedno sa Valterom Gropiusom (Walter Gropius) i Mis van der Roeom (Mies van der Rohe) radi u ateljeu Petera Berensa (Behrens). Ova, slobodno možemo reći, spektakularna činjenica, da su se na jednom mestu našla tri buduća velikana moderne arhitekture, u ateljeu jednog od pionira savremene graditeljske misli, nije do sada privlačila veliki broj istraživača. U isto vreme u Žanreu polako sazreva živi interes za grčku i rimsku civilizaciju. Posećivanje biblioteka i upoznavanje sa tradicijom Istoka se nastavlja. I konačno, sve pripreme, duhovne i materijalne, bile su okončane u proleće kada Žanre, u maju 1911. godine, kreće na dugo pripremano putovanje sa Augustom Klipštajnom. Planirano trajanje putovanja bilo je pet meseci, a maršuta impozantna - Berlin, Drezden, Prag, Beč, Budimpešta, Baja, Beograd, Niš, Knjaževac, Negotin, Đurđu, Bukurešt, Trnovo, Gabrovo, Šipka, Kazanluk, Stara Zagora, Andrijanopolis (Jedrene), Rodos, Istanbul, Bursa, Dafni, Atos, Atina, Delfi, Patras, Brindizi, Napulj, Pompeja, Rim i, konačno, Lucern. Sve vreme putovanja detaljno je pisao dnevnike, beležeći svoje utiske kroz brojne crteže i fotografije.

	Časopis za arhitekturu i urbanizam

Pun utisaka i entuzijazma već tokom putovanja započinje objavljivanje svojih skica i delove beležaka u listu "Feuille d’Avis”. Po povratku sa putovanja Žanre je nastojao da publikuje svoje beleške, ali pokušaj iz 1912. godine nije uspeo. Dve godine kasnije, kada je već Prvi svetski rat bio na pragu, ponovo pokušava da publikuje svoju knjigu, ali ponovo ne uspeva. Knjiga je trebalo da izađe kod izdavača Gaspar Valeta, ali objavljivanje je sprečio rat i rukopis je bio odložen u Korbizjeovu arhivu.

Krajem dvadesetih godina prošlog veka još jednom je hteo da objavi svoje zapise sa Istoka, no uspeo je da publikuje tek neke manje delove. Iako brojni napori za izdanje "Putovanja na Istok” nisu ostvareni, Le Korbizje je svoj rukopis povremeno koristio u drugim tekstovima kao potvrdu svojih misli i studija o arhitekturi. Fragmenti rukopisa su ipak objavljeni u "L’Esprit nouveau” i "L’Almanach d’architecture moderne”, a veliki deo teksta uklopio je u jednu od svojih najznačajnijih knjiga "Vers une architecture”(1923). Trebalo je da prođe više od pola decenije, tačnije pedeset četiri godine, da Korbizje konačno objavi svoje mladalačke beleške kao posebnu knjigu. Sam je tokom proleća 1965. godine, dakle neposredno pred smrt (27. avgusta 1965), redigovao rukopis, ostavljajući ga uglavnom onakvim kako je i bio zabeležen 1911. godine uz dodavanje tek nekoliko nužnih beležaka i kratkih objašnjenja. Knjiga je konačno izašla u celini posle njegove smrti pod nazivom "Le Voyage d’Orient”, Forces Vives, Paris, 1966.

Budimpešta: Leprozna lepotica

Mladi Žanre je bio duboko razočaran i Beogradom i Budimpeštom koju je nazvao "leproznom lepoticom”. Nije jasno da li je razočarenje Beogradom bilo izazvano odsustvom ili prisustvom živog kič dekora oficira sa gajtanima i u lakovanim čizmama ili nedostatkom šarenila života čaršijske vreve, obavezne slike gradova Orijenta, zapisao je Korbizjeov međuratni saradnik, srpski arhitekta Jovan Krunić (1915-2001). U svakom slučaju, Korbizje je bio očaran posetom Etnografskom muzeju u Beogradu i opsednut srpskim krčazima. Prvu počast krčagu odao je u svojoj knjizi "L’art decoratif d’aujourd’hui” (izdanje Gres & Cie, Pariz, 1925) objavivši sliku krčaga sa sledećim objašnjenjem: "Srpski krčag. Folklor u svojoj lirskoj snazi. Stolećima će se ponovo nalaziti Pegaz, reka, drvo, cveće, svedeni na bivstvene oblike. Preobilje poetskog osećanja, čiji izrazi su utvrđeni već stolećima, čini ovu vazu naročitim predmetom. Srpski grnčar ju je načinio oko 1900. godine i odstranio ju je, sa mnogim vazama, na svoj tavan. Ona je bila poslednja koju je napravio, nije više verovao u to. U njegovoj kući posuđe vulgarno ukrašeno, bilo je poređano na stalažama. Jednim brutalnim udarcem ‘progres’ je uništio hiljadugodišnju tradiciju. On je ipak nastavio da izrađuje krčage, slične onima iz Španije, ili onima iz Jedrena koji su ličili na grčke amfore. Ali, nekoliko nedelja kasnije, u celom Egejskom primorju video sam da su krčazi amfore sa kojima se ide po vodu (s kojima se išlo vekovima) bili zamenjeni i da grnčar nije više radio. Petrolejske kante od belog metala bile su sada recipijenti, uostalom lake za upotrebu i osim toga nesalomive... Ta priča zemlje velikih kultura i dela večnosti je jedna od najvećih lekcija koja se može prihvatiti danas: evolucija posredstvom ekonomskog faktora je neumoljiva, ništa joj se ne može odupreti. Jadikovke su sterilne. Poezija, koja je izgledala besmrtna, umire i sve počinje ponovo. To je ono što je lepo i što obećava sutrašnje radosti...”.

Krčag, koji je, verovatno, dobio od grnčara u Knjaževcu, bio je pravi trofej sa puta mladog Žanrea. U njemu je mogao uživati tek na povratku u svoj rodni grad, okružen prijateljima, "pipati trbušinu vaze i milovati njen vitak vrat, ispitivati tančine njenog oblika...”. Svoj boravak u Knjaževcu nije opisao u dnevniku, tim više zaslužuje pažnju njegov crtež tog grada, izrađen u tehnici Van Goga. Mladi Žanre ovde otkriva svetu, ali i nama samima, jedino što je siromašna pretkumanovska Srbija (1911) mogla pokazati - svoj folklor i narodno stvaralaštvo. Ovaj lirski zapis o malom narodu danas

postaje dragoceno svedočanstvo jednog velikana savremene svetske arhitekture.

Za tekst je korišćen članka hrvatskog istoričara arhitekture Tomislava Premerla "Le Courbusierov put na Istok” publikovan u arhitektonskom časopisu "Čovjek i Prostor” (br. 9 /414/, Zagreb, 1987) i feljton arhitekte Jovana Krunića "Sećanje na Korbizjea”objavljen u Politici (od 2. do 11. juna 1995) gde su prvi put na srpskom jeziku publikovani delovi ove knjige.