Godina II, broj 93

Jelena Dimitrijević, zaboravljeno žensko pero

Ukoliko danas spomenemo pojam starog Niša iz vremena s kraja 19. veka i prvih godina 20, prva literarna asocijacija je delo Stevana Sremca i njegovi, odskora ponovo, popularni likovi. Malo ko će se setiti dela Jelene Dimitrijević

Jelena Dimitrijević (1862-1945), iz rodnog Kruševca udajom je prešla u Niš. Ona je bila, videla, zapisala i, za razliku od Sremca, otišla dalje u svet. Devojčica iz srpske varoši, odgajana u patrijarhalnim okvirima i obrazovana uglavnom samostalnim čitanjem, otkrila je sopstveni talenat za pisanje relativno rano, ušavši u srpsku književnost poezijom kao i njene prethodnice među kojima je najčuvenija bila Milica Stojadinović Srpkinja. Dok se vode odlučujuće bitke za oslobođenje Južne Srbije od turske vlasti, Milica tavori svoje poslednje dane u Beogradu, sirotuje zaboravljena i prezrena od svih, a Jelena, nevesta kraljevskog majora Dimitrijevića, donosi odluku da joj se slična sudbina neće dogoditi. Istina, na tom putu ima dve okolnosti koje joj veoma idu u prilog - zaleđe braka i materijalna sredstva koja će joj omogućiti da se posveti pisanju i otkrivanju sveta oko sebe.

Orijentalni Niš koji se trudi da postane evropejski, hrišćanski, ali u sebi još nosi sve odlike turskog, za Jelenu predstavlja prvi susret s Istokom čije damare na neki način oseća u genima i ne želi od njih da pobegne. Život žena u haremima, odvojenim delovima kuća rezervisanim samo za njih (u starogrčkoj i vizantijskoj civilizaciji - ginekej, sa sličnom tradicijom veoma retkog izlaženja ženskog življa iz kuća) inspiriše je da napiše svoje prvo zapaženo prozno delo koje će nasloviti sa "Pisma" ("Pisma iz Niša o haremima", Beograd, 1897) najviše pod uticajem francuskih romantičara čije je klišee u posmatranju Orijenta sledila, ali ne i kopirala, dodajući svojim utiscima uvek ličnu i produbljenu notu. Njenu radoznalost privlači erotika kao neodvojivi deo života žene u muslimanskoj kulturi, rafiniranija, kultivisanija i, na neki način, slobodnija, od doživljaja srpske žene toga doba kojoj je stid nametnut kao imperativ, od kolevke do groba.

Mistika pokrivene muslimanske žene naglo se povlači pred prodorom ideja Mladoturske revolucije koje, u jednom važnom istorijskom trenutku, eksplodiraju u Solunu 1908. godine. I Jelena se sa mužem zapućuje u do tada turski, kasnije grčki Solun koji je ponesen idejama o bratstvu i ravnopravnosti svih naroda koji su živeli u Otomanskom carstvu, zaboravio na tradiciju Turaka, Jevreja, Cincara, Bugara... Svih koji su živeli u okrilju njegovih minareta i crkvenih zvonika. Ali, Jelenu zanimaju solunske žene koje ne mogu da raskrste sa tradicijom, koje ne izlaze na ulicu da se pridruže masi, koje ne razumeju promene do kraja, ali ostaju mile i nadnesene nad porodičnim životom koji im pruža sigurnost. U njihovim haremima Jelena je drag i uvažavan gost, kao i spretan sagovornik jer govori šest jezika, izvinjavajući se često da je turski pomalo zaboravila, jer ga ne koristi često... Pisma koja piše prijateljici Lujzi, profesorki jezika Više ženske škole u Beogradu, obojena su iskrenošću, toplinom i željom za ponovnim susretom koju su njeni savremenici tumačili na različite načine, najčešće zlonamerno, smatrajući da je u opisivanju erotike harema našla oduška i sopstvenoj erotskoj orijentaciji.

Kako god bilo, privatnost ostaje skrivena i neprikosnoveno van književnih sudova, a delo govori o načitanoj, umnoj, plemenitoj ženi koja voli ljude iskrenošću deteta i teži da opiše široki svet onima koji ga nikada neće videti u tom obimu i na nivou koji je njena privilegija. Kad dve decenije kasnije otputuje u Indiju, sada već kao udovica, sama i odlučna da joj ništa ne promakne, upoznaće i velikog pesnika Tagoru u njegovim poslednjim danima. Napisaće brojne knjige Pisama sa svih svojih putovanja - iz Indije, Italije, Egipta, sa grčkih ostrva koje je naročito volela (rekli bi-smo - eto našeg Lorensa Darela koga smo sasvim zaboravili!), a potom i iz Amerike koju je upoznala na Istočnoj obali, u Vašingtonu koji ju je podsećao na nešto od antičke časti i pravde i u Bostonu gde se srela sa svetom Henrija Džejmsa i visokorazvijene ženske intelektualnosti i slobode, oličene i u sifražetskom pokretu za koji je gajila divljenje.

Za razliku od svojih književnih sapatnica u zemlji Srbiji prve trećine 20. veka, bila je za života priznata i cenjena, uvaženi član mnogih društava i priložnik u brojnim časopisima i almanasima.

Zaborav Jeleninog dela je počeo nakon njene smrti, zaklonjen iza svojevremeno oštre i šture loše ocene koju je o njenom delu napisao u svojoj "Istoriji srpske književnosti" Jovan Skerlić, neprebolni Isidorin kritičar čiji je aršin zadugo bio jedini važeći. Deluje da se Jelena nije ni blizu zbog toga brinula koliko Isidora, ni za života, ni posle smrti. Ostajući uverena u ispravnost i valjanost svoga literarnog rada, ostavila je za sobom delo trajne vrednosti koje postaje aktuelno baš sada, u vremenima oskudica i izolacija, kada nam je široki svet dostupan najviše kroz knjige. Ko otvori, npr. njena "Pisma iz Soluna" koja su nedavno ponovo objavljena, neka dopusti da ga vodi kroz vreme i prostor. Potrebno je samo prihvatiti ruku jedne pametne žene.

                                                                                                                       Aleksandra Đuričić

                                                                                                      Blic Knjiga, 8. avgust 2010.