Iv Levin
Seksualnost i društvo kod pravoslavnih Slovena od X do XVIII veka

piše: Mr Dejan Dželebdžić, Vizantološki institut SANU

Istorija proučavanja seksualnosti nije naročito duga. U poslednjih sto godina seksualnošću su se bavili prvo psiholozi, potom sociolozi i antropolozi, te je na kraju ona postala i predmet istorijskih proučavanja. Dok je u poslednjih nekoliko decenija objavljen veliki broj studija o seksualnosti zapadnoevropskih naroda u srednjem veku, sličnih studija o pravoslavnim slovenskim narodima do skoro uopšte nije bilo. Naime, knjiga Iv Levin Sex and Society in the World of the Orthodox Slavs (objavljena u SAD 1989 g.), jeste prva knjiga koja se bavi tom tematikom. Bugarski prevod objavljen još 1991, ruski 1999, a srpski i makedonski prevod pojavili su se tek nedavno. Na srpski jezik knjigu je prevela Svetlana Samurović, a objavila ju je izdavačka kuća Karpos. Ova još uvek neafirmisana izdavačka kuća opredelila se za objavljivanje prevoda naučnih monografija, koja mogu biti zanimljiva i široj čitalačkoj publici.

Ruski, bugarski i srpski srednjovekovni spisi sadrže mnogo podataka o seksualnom životu i seksualnim shvatanjima tih naroda u srednjem veku, te su oni poslužili kao osnova za ovu studiju. O korišćenim izvorima govori se u obimnom Uvodu, a u Predgovoru srpskom izdanju, koje je autorka napisala na poziv urednika D. Aničića, ukazuje se na još neke izvore koji bi bili vrlo korisni (medicinski spisi, bajalice, pripovesti o čudima svetaca), ali ih Levinova nije koristila, budući da za njih nije znala u vreme pisanja ove knjige. Levinova je najviše koristila crkvene kanone, svetovne zakone i poučne priče iz žitija svetih i svetootačkih spisa - kanoni i zakoni imali su za cilj da kazne već počinjen greh, dok su poučne priče služile da ljude od njega odvrate. Stoga, većina podataka o seksualnom ponašanju i seksualnim shvatanjima pravoslavnih slovenskih naroda sačuvana je zahvaljujući potrebi društva da reguliše seksualno ponašanje i da nametne sprovođenje propisanih seksualnih normi.

Pri proučavanju navedenih izvora, postavlja se pitanje: da li oni zaista prikazuju društvenu stvarnost ili su samo odraz pravne teo rije i ideoloških načela koja su u društvu tada vladali? Kao što to sugeriše naslov knjige, cilj Levinove je bio da istraži seksualnost u društvenom kontekstu, a ne da proučava norme koje su crkva i država pokušavali da nametnu. Jedini sačuvani spisi koji vrlo realistično govore o porodičnom, bračnom i seksualnom životu jesu beleške sa sudskih procesa. Međutim, ti izvori sačuvani su samo u Rusiji, a najraniji potiču tek s kraja XVI veka. Vrlo dragoceni podaci sačuvani su i u priručnicima za ispovedanje vernika, namenjenim parohijskim sveštenicima. Oni su sastavljani na osnovu iskustva pastirskog rada, te sadrže opise onih seksualnih prestupa, koji su vernici najčešće ispovedali sveštenicima. Budući da su pisani za praktičnu upotrebu, u ovim dokumentima sačuvano je mnogo dragocenih podataka o svakodnevnom životu. Međutim, rasprostranjenost ovih priručnika vremenski i prostorno je ograničena, na sličan način kao i beleške sa sudskih procesa.

Knjiga Seksualnost i društvo kod pravoslavnih Slovena od X - XVIII veka podeljena je u šest poglavlja: Crkvena predstava o seksualnosti, Brak, Incest, Nedozvoljeni seks, Silovanje, Seks i sveštenstvo. U prvom poglavlju, osim o crkvenoj predstavi o seksualnosti, Levinova govori i o shvatanju seksualnosti kod paganskih Slovena. Kako o tome nema podataka u izvorima, malo šta se sa sigurnošću može reći, pa i autorkine zaključke treba primiti sa rezervom. U poglavlju o braku razmatra se hrišćansko i pagansko shvatanje braka, govori se o teologiji braka, izboru supružnika, starosnim granicama za stupanje u brak, te i o uzrocima razvoda. Lista nedozvoljenih seksualnih aktivnosti prilično je duga i njima je u knjizi posvećena posebna pažnja. Podrazumeva se da je seks bio dozvoljen samo u braku, ali manje je poznato da su i u okviru braka nametana brojna ograničenja. Crkveni propisi su, na primer, određivali koji su koitalni položaji dozvoljeni, a koji ne, zabranjivali su masturbaciju, oralni i analni seks, te su propisivali i odgovarajuće kazne (epitimije) za nepoštovanje datih pr opisa. Kao i sva srednjovekovna društva, i društva pravoslavnih Slovena prezirala su i kažnjavala homoseksualne odnose. Međutim, njihov odnos prema ovom pitanju bio je iznijansiran, odnosno zavisio je od starosne dobi, bračnog statusa i načina na koji je homoseksualna sklonost bila ispoljena (dodir, masturbacija, analni seks). Kada je reč o incestu, kome je u knjizi posvećeno posebno poglavlje, treba imati u vidu da je sistem srodstva u srednjem veku bio mnogo složeniji nego što je danas, jer se pored krvnog srodstva, moralo voditi računa i o duhovnom srodstvu (kumstvu) i bočnom srodstvu (rodbina supružnika).

Kazne za sve navedene prestupe najčešće su bile duhovne, tj. sastojale su se od strogog posta, zabrane pričešća i prisustvovanja službama na određeno vreme, ali su ponekad mogle biti novčane ili telesne. Novčane ili telesne kazne najčešće su određivane za silovanje, budući da ono nije bilo isključivo u nadležnosti kanonskog prava, kao ostali seksualni prestupi, nego je bilo obuhvaćeno i krivičnim pravom. Visina ove vrste kazne zavisila je od mnogih činilaca, a jedan od najvažnijih svakako je bio materijalni i društveni položaj prestupnika. Visina duhovne kazne određivana je prema težini počinjenog greha, te se na osnovu kazni koje su propisivane može suditi o seksualnim normama koje su vladale u srednjovekovnim društvima pravoslavnih Slovena. U vezi sa tim, treba istaći da vizantijsko kanonsko pravo nikada nije stvorilo jedinstven, strogo definisan sistem, na osnovu koga bi se uvek tačno znalo koja kazna se propisuje za određeni greh, nego je u okviru njega koegzistiralo više različitih tradicija. Stoga, za isti greh, počinjen pod sličnim okolnostima, mogle su biti određene različite kazne. Istraživanje Iv Levin pokazalo je da je u pravoslavnim slovenskim zemljama, pri preuzimanju odredbi iz vizantijskog kanonskog prava, prednost po pravilu davana onim varijantama koje su predviđale blaže kazne. Osim toga, u pravoslavnom svetu sudije nisu bile dužne da uvek striktno slede slovo zakona, nego su, pod odre đenim okolnostima, imali pravo da ublaže kaznu. Takav odnos prema kanonskim odredbama, koji su zvali ikonomija (oikonomia), proisticao je iz shvatanja da se na taj način podražava Božja milost, čiji je cilj bio spasenje čoveka. Ipak, i pored toga što je nesumnjivo postojala tendencija da se kazne ublaže, činjenica je da su seksualni prestupi kažnjavani sve dotle dok srednjovekovni odnos prema seksualnosti nije zamenjen modernim, tj. dok seksualnost nije postala isključivo stvar pojedinca.

Kao i svaki pionirski poduhvat, i knjiga Iv Levin ima nedostataka, a na neke od njih ukazano u pomenutom Predgovoru srpskom izdanju. Levinova je preterano naglasila sličnosti između Rusa, Bugara i Srba i u izvesnoj meri je prenebregla činjenicu da je u dugom periodu od XI do XVII veka došlo do velikih promena u društvenom životu datih naroda, a to se moralo odraziti i na seksualnost, polnost i porodični život. Sa druge strane, vizantijski uticaj je potcenjen, što je za posledicu imalo da se adaptacije i prevodi vizantijskih pravnih i patrističkih spisa na slovenski jezik ponekad posmatraju kao originalne tvorevine. Treba napomenuti da je autorka ostala pri nekim od svojih stavova od pre dvadeset godina, kao npr. da pravoslavni Sloveni pripadaju velikoj porodici evropskih naroda i da sa njom dele zajedničku tradiciju. Taj stav danas izgleda mnogo manje kontroverzan nego u vreme hladnog rata, kada je ova knjiga napisana.

Seksualnost i društvo kod pravoslavnih Slovena predstavlja osveženje za naše tržište, budući da su knjige koje se bave sličnom tematikom još uvek prava retkost u našim knjižarama. Treba istaći da je urednik D. Aničić, koji je svakako najzaslužniji za njeno objavljivanje, dobro i savesno obavio svoj deo posla. To se pre svega ogleda u činjenici da su skraćenice i fusnote dobro sređene, tako da čitalac lako stiče uvid u izvore i sekundarnu literaturu koju je Levinova koristila. Treba istaći da je u pripremi srpskog izdanja učestvovala i sama Levinova, koja je, pored pomenutog Predgovora, sastavila i bibl iografiju izabranih radova, objavljenih posle 1989. Ovi dodaci donekle ispravljaju propust što se na srpski prevod ove knjige čekalo skoro dve decenije.