29. 01. 2009.

Intervju sa

Džonom Ralstonom Solom,

kanadskim filozofom

Pozovimo

se na snagu zajednice

Za ljudski rod bi bilo jako dobro ako bismo naučili da povučemo granicu između vere i opšteg dobra. Slepa vera u tehnologiju i agresivna i kratkovida vera u ekonomiju ne doprinose opštem dobru. Takva vera je u stanju da svet gleda samo kroz brzinu i napredak. Stvar je jednostavna: brzina nije merilo civilizacije, razboritost jeste.

Veru u globalizaciju ste među prvima videli kao novu religiju našeg doba. Koliko je ona danas ukorenjena?

Strah se često koristi u svrhu učvršćivanja moći. Uvek imamo nekog ljutitog Boga koji ne toleriše odstupanje od doktrine. Do kraja XIX veka, pod uticajem industrijske revolucije, ukorenilo se osećanje da je tradicionalni Bog mrtav i da je iza njega ostalo upražnjeno mesto. To mesto zauzela je tehnokratija: grupa ljudi koja je novom doktrinom zamenila doktrinu starog Boga. Vremenom je ekonomija postala nova religija, dok je jezik  religijske doktrine zamenjen tehnokratskim žargonom. "Nevidljiva ruka“ koja je nekada predstavljala apstraktni pojam božanstva ušla je u ekonomske kanone. Ta nas ruka danas asocira prvenstveno na Adama Smita i tržište. Naučili smo da na taj način posmatramo ne samo sadašnjost i budućnost, već i prošlost. Uspon i razvoj svih civilizacija danas gledamo kroz ekonomiju.

Opšta je tendencija da se prošlost, sadašnjost i budućnost sagledavaju kroz globalizaciju. Ipak, Vi tvrdite da su danas na delu sile koje razbijaju taj model. Gde su danas pukotine u modelu globalizacije i gde će se pojaviti u budućnosti?

Najveću pukotinu ustvari prave nastojanja onih koji tvrde da globalizaciju treba da tretiramo kao ideologiju. Globalizacija je jednostavno sredstvo, budemo li joj pridavali više vrednosti upašćemo u nevolje. Ako je budemo prihvatili kao ideologiju, njeni pravi sledbenici  - uključujući i nekada malobrojne a sada sve brojnije ekonomiste - omogućiće joj da zadobije sopstveni život, iako već sada postoje znaci da ne funkcioniše baš sve onako kako im njihova voljena ideologija govori. Te tehnokrate uzimaju zdravo za gotovo ono što im je donelo moć. Veoma teško prihvataju da je njihova vera možda pogrešna, a pogled na svet iskrivljen i destruktivan.

Zagovornici globalizacije udružili su se sa verskim fundamentalistima u Sjedinjenim Državama i drugde. Otkud to savezništvo?

Iznenađuje to što su oni koji veruju u globalizaciju i oni sa fundamentalističkom verom u Boga uspeli da stvore tako jaku koaliciju na kraju XX veka. Imajući u vidu istoriju - tehnokrate su u modernom dobu brzo zamenile Boga - trebalo bi da su prirodni neprijatelji. Jedna grupa veruje u moć ekonomije, druga pokušava da objasni svet isključivo kroz duhovnost. Danas prisustvujemo krizi globalizacije - upravo su te teškoće ono što zbližava one što globalizaciju vide kao filozofiju s onima koji svet interpretiraju kao božju volju. To je kao kada dva broda iz dve različite države signaliziraju jedan drugom na pučini.

Zaista je čudna koalicija zagovornika neizbežnih tržišnih sila i verskih fundamentalista. Nauka i tehnologija su te koje bi trebalo da podržavaju globalizaciju, ali to ipak čine verski fundamentalisti koji se oštro protive nauci i tehnologiji kad god mogu - pogledajmo njihove reakcije na evoluciju ili istraživanje vezano za matične ćelije. Mislim da je ono što ih povezuje upravo vera u apsolutne sile.

Mislite li da je moguće da različite države dođu do novih ideja koje će im pomoći da kontrolišu svoju budućnost?

Za ljudski rod bi bilo jako dobro ako bismo naučili da povučemo granicu između vere i opšteg dobra. Slepa vera u tehnologiju i agresivna i kratkovida vera u ekonomiju ne doprinose opštem dobru. Takva vera je u stanju da svet gleda samo kroz brzinu i napredak, globalni ekonomski motor koji svake godine mora da bude brži i jači. Stalno ubrzanje ostavlja posledice i na ljude - od globalnog zagrevanja, preko uništenja morske i rečne faune, degradacije prirodne sredine do potpunog očaja miliona siromašnih i raseljenih ljudi koji ne znaju da se uklope u taj ekonomski model. Umesto nastojanja da ga ubrzamo, treba da nađemo način da taj ekonomski motor učinimo efikasnijim, humanijim - korisnijim za opšte dobro. Tom motoru treba da dodamo dobar volan, umesto da stalno pritiskamo gas. Brzinu ekonomije treba da prilagodimo uslovima na terenu. To zvuči razumno i jednostavno zato što i jeste tako.

Stvar je jednostavna: brzina nije merilo civilizacije, razboritost jeste. Sposobnost analize i pravilnog odabira je u centru naše ideje o sebi, a razboritost nam omogućava da odredimo odgovarajuću brzinu koja odgovara potrebama naše civilizacije.

Globalizacija je donedavno zaista bila svojevrsno božanstvo - određivala je naše ponašanje. Govorili su nam da je to realnost koja će oblikovati našu budućnost hteli mi to ili ne, kao i da nema svrhe da pokušavamo da "kontrolišemo“ njenu nezadrživu snagu.

Ali to lažno božanstvo neće oblikovati našu budućnost. Mi imamo moć da odaberemo i oblikujemo svoju budućnost kako želimo. Da bismo u tome uspeli, moramo da se vratimo etici koja je hiljadama godina omogućavala civilizacijama da opstaju i da se razvijaju. Slepa globalizacija ne priznaje mogućnost izbora i zato njeno vreme prolazi.

Kad se talas slomi?

Sve priče o civilizacijama imaju jedan zajednički element - pojedinci misle da razumeju mehanizme svojih društava. To razumevanje implicira i samouverenost u nastojanju da dato društvo učinimo boljim. Ili, u najgorem slučaju, samouverenost u prihvatanju mogućnosti da možemo da ga učinimo boljim. Pogledajmo one koji su se zalagali za bolju upotrebu vodenih resursa, javno školstvo ili ukidanje ropstva.

Da li smo svi samouvereni? Verovatno ne. Ali nas je ipak više nego što naše meritokratsko društvo navodi. Pomenuto razumevanje postoji na više nivoa i u više oblika. Može biti i svesno i nesvesno, često i jedno i drugo.

Osnovna karakteristika liderstva jeste vera u postojanje izbora. Iznenađuje činjenica da mnogi koji sebe smatraju liderima u to postojanje ne veruju. Oni misle da je njihov posao da razumeju moć i menadžment i tu i tamo isprave nešto što, po njihovom mišljenju, ne ide kako treba. Aktuelne istine uzimaju zdravo za gotovo, zbog čega su u suštini i pasivni. Rezultat toga je da im realnost naposletku nameće promene. Ili da oni bivaju smenjeni. U svakom slučaju, snaga date civilizacije - tj. njena mogućnost da bira - slabi.

Pokušaću da obrnem pitanje. Šta je sa varvarima?

Varvarstvo se ne svodi samo na fizičko nasilje. Ono je u suštini nasilje nad samopouzdanjem pojedinca koje nam omogućava da kompleksnost i neizvesnost realnosti prihvatimo kao nešto pozitivno, kako se kasnije ne bismo plašili mogućnosti izbora. Varvarstvo možemo da definišemo kao nasilje nad individualnim poimanjem sebe kao građanina. To nasilje se temelji na verovanju da je istina otkrivena. Religiozna, rasna ili ekonomska istina - svejedno. Čak i naučna. Pridev tu nije bitan.

U svetlu lažne istine čini nam se da istorija posrće i bliži se kraju. Čini nam se da je na delu Usud. Pri čemu se liderstvo odmiče od izbora ili građanstva, koncentrišući se na sofisticiraniju upotrebu moći, do koje se dolazi i koja se zadržava veštim praćenjem talasa neizbežnosti.

Što su oni koji žele i drže moć veštiji i odlučniji u praćenju tih talasa, to pojedinac postaje otuđeniji, nezainteresovaniji za društvo u kome je pravi izbor marginalizovan i čiji se mehanizmi namerno predstavljaju kao nedokučivi. Tako u modernim društvima mi sve manje glasamo i manje smo uključeni u glavne strukture građanske države.

Ništa pojedince ne otuđuje od građanske države kao horovi lidera i stručnjaka - meritokratije tehničara i tehnokrata - koji propovedaju neumitnost globalne ekonomske i globalne tehnološke sile koje će odrediti način na koji planeta a samim tim i pojedinačna društva funkcionišu. Nezaustavljivo napredovanje tih sila se možda može i kontrolisati, ali čak će i ta kontrola da zavisi od stručnih intervencija koje većina nije u stanju da razume.

Ako ekonomiju i tehnologiju shvatimo kao dve nezaustavljive sile današnjice, onda je kontrola tu samo da bi ih kao takve predstavila. Porast vrednosti raznih diploma iz menadžmenta kao i velikih korporacija koje vode tehnokrate doprinelo je zamagljivanju razlike između menadžmenta i liderstva. Ako se liderstvo svede na menadžment, nema rešenja za naše probleme. Oni će biti kontrolisani. Više neće biti viđeni kao problemi.

Šta to konkretno znači? Pogledajmo dug zemalja trećeg sveta koji ulazi u svoju treću deceniju. Dug ne može da bude izmiren, niti upotrebljen na bilo koji način, beskoristan je i za slobodno tržište i za dužnike. Bukvalno je obogaljio čitave oblasti. Imali smo 25 godina da taj problem lako rešimo, jer imamo vekovno iskustvo u rešavanju problema dugovanja i u privatnom i u državnom sektoru.

Šta je prepreka rešenju?

Vera u nespornost datog ekonomskog sistema i previše komplikovan menadžment. Naša su društva puna takvih primera. Takva promišljena pasivnost neizbežno dovodi do pojave još varvarskijeg liderstva. Onog u kome vera u proklamovanu istinu zahteva sve ekskluzivniju posvećenost visoko specijalizovanim vrstama ekonomije, ratovanja ili rasne podele. U tom slučaju najčešći izraz građanskog duha predstavljaju odanost, pripadanje i prihvatanje, koje se uglavnom kompenzuju kroz samozainteresovanost i čija je glavna odlika nastojanje da se neumitnom služi što efikasnije.

Takav je svet nesiguran i plaši se izbora. To je svet populizma, ili preciznije - lažnog populizma sa jakim i brzo prolaznim emocijama. To je ružno lice nacionalizma. Ili ono što bih nazvao negativnim nacionalizmom.

Ipak, postoji mnogo opcija. Pogrešno je verovanje da izbor ne postoji, lažna olakšavajuća okolnost pri odustajanju. Što istinski vernici proklamovane teorije istine više insistiraju na tome da je njen napredak nezaustavljiv, te stoga i večan, to brže mi ostali, koji smo distanciraniji, postajemo uvereniji u postojanje izbora. I imajući u vidu celokupnu situaciju, radije bismo se odlučili za neki drugi pristup.

Istinski vernici i najiskusniji menadžeri nastavljaju da prate svoj talas sa sve većom i sve besmislenijom veštinom, dok se građanstvo u sve većoj meri iz predostrožnosti povlači. Oni koji se na vrhu talasa upinju da se održe sigurno nas vide kao neuviđavnu, nezainteresovanu i iritantnu gomilu, ciničnu, otuđenu i bez duha.

Neki od nas tom prizoru čak okreću leđa, previše zauzeti zaradom, uvereni da ljudski rod vođen ličnim interesom, kome je data sloboda da dela na globalnom nivou, može da uspostavi dinamiku koja će stvoriti blagostanje i osnažiti demokratiju. Sve češće srećem ljude koji su se vodili tim pravilom, obezbedili sebi blagostanje i koji su sad nekako odsutni, koji kao da se pitaju "da li je ovo sve?“.

Većina nas se ipak samo čini odsutnima u iščekivanju da se talas konačno razbije. Posmatramo okrutnim i iskusnim okom građanstva koje je odavno izgubilo poverenje u svoje lidere, ali još uvek ne zna kako da reši taj problem, pa čeka da se oni sami unište.

Pogledamo li unazad, zaključićemo da je to upotreba ekonomskog truizma kao prizme kroz koju se sagledava civilizacija ustvari veoma zgodan trik. Ali ona, ipak, ne menja način na koji realnost funkcioniše. Vernici veruju dok svet ide dalje.

Naposletku, sve ima kraj. Svaki pojedinačni život svedoči tome. Dolaze nove stvari - od obnavljanja do jednostavnog nestanka. U međuvremenu ostaje dovoljno prostora i za vreme i za emocije. Taj vakuum zbunjuje. I koliko god predvidiv svaki kraj bio, uvek nam se čini dramatičnim jer ga nikada zaista ne očekujemo.

Pomislite na prelaz između puberteta i zrelosti - u kome potraga za načinom na koji želimo da gledamo svet i nastojanje da odaberemo svoju budućnost može da izazove svakavke emocije: od napetosti do samoubilačkih nagona. Pomislite na ljubav - tako sjajnu i konkretnu - za koju nam se ipak često čini da nestaje. Ljubav vremenom ne mora nužno da se vrati, ali druge mogu da dođu na njeno mesto.

Ništa nije sigurno, osim činjenice da svemu dođe kraj. Mogućnost obnove zavisi od naše sposobnosti da u tom međuprostoru nađemo opcije koje će nam pomoći da oblikujemo novu etapu svog života.

Da bismo uobličili društvo moramo da uzmemo u obzir početke onoga što sad prolazi - početke globalizacije, njena obećanja, njen uspon, lagani kolaps od polovine 90-ih. Ako se ne usredsredimo na te bitne momente - uspon, kolebanje i pad - nećemo moći da shvatimo šta nam se dogodilo i gde se danas nalazimo. Treba pažljivije da ispitamo druge sile koje danas pojavljuju - od sporadičnih sukoba do nacionalnih država, od genocida i monopola i zamaskiranih oblika inflacije to novog praktičnog interesa u etici i pozitivnim formama nacionalizma i novog interesa za državljanstvo. Mnogi pomenuti fenomeni su uzbudljivi. Neki od njih su veoma opasni. I svi su stvarni.

Postoji jedna osnovna razlika između privatne i društvene promene. Porodice, za svu njihovu snagu, imaju svoje neizbežne, zahtevajuće istine. Kretanje kroz vreme koje je za pojedinačne živote tako teško, može biti lakše za društva. Ako se ne prepustimo besu, očajanju ili ideologiji izvesnosti, društvo nam dopušta da se pozovemo na snagu zajednice. To je snaga drugog čija realnost potvrđuje našu snagu.

Iz: Queen’s Quarterly

Prevod s engleskog: Milana Babić

(Integralni prevod intervjua, deo objavljen u NIN-u 29. 01. 2009.)