Global Village, br. 30046, 14. 05. 2009.

Socijalizam i stil

Kristofer Hičens

U Engleskoj su zatvorenici zatočeni "na zadovoljstvo Njenog Veličanstva“, zbog čega ih ironično često definišu i kao "goste Njenog Veličanstva“. Nakon godina provedenih u Riding Gaolu, tokom kojih je prisustvovao bičevanju mentalno zaostalog zatvorenika i otpuštanju upravnika jer je pokazao samilost prema dečaku koga su zatvorili jer je ukrao nekoliko zečeva, Oskar Vajld primećuje: "Ako Njeno Veličanstvo ovako tretira svoje zatvorenike, onda ni ne zaslužuje da ih ima“. Nisam uspeo da nađem taj oštri komentar u obimnoj Vajldovoj biografiji Ričarda Elmana, niti sam među laskavim kritikama knjige našao bilo kakve indikacije o toj strani Vajldove ličnosti, budući da je u njima on predstavljen kao opasno sujetni bogati dendi i personifikacija uobraženosti.

A opet, glavna Vajldova karakteristika bila je ekonomičnost i usmerenost njegovog humora i inteligencije. Nije se razmetao svojom rečitošću kao drugorazredni zavodnici. Bio je čvrst i odlučan Irac koji je u više navrata pesnicama uzvratio komplimente siledžijama i čiji komentari u većini slučajeva - ako izuzmemo prihvatljive i provokativne opaske o plavom kineskom porcelanu ili ukrasnim zavesama - nisu bili ni snobovski ni afektirani. Pretpostavljam da ljudi imaju potrebu da ga vide kao slabašnog dendija, zbog čega na pomen dragog Oskara skoro nikada ni ne pominju njegov esej Duša čovekova u socijalizmu.

Pokušajte da pronađete taj esej u bilo kojoj antologiji Vajldovih dela. Tekst je prvi put objavljen 1891. godine, nakon što su ga preimenovali u jalovo Duša čoveka dok je Vajld bio u zatvoru. Kroz tekst provejava Vajldov senzibilitet koji ga je nagnao da se stavi na stranu irskih pobunjenika i, posebno, digne glas protiv pokušaja britanske vlade da podmetne Čarlsu Stjuartu Parnelu koji je, kao i Vajld, uništen optužbama za nemoral, nakon što su svi drugi pokušaji propali. To je ponovo izdvojilo Vajlda iz mase kao i onda kada je bio jedini londonski književnik koji je potpisao peticiju Džordža Bernarda Šoa za pomen stradalima na Hejmarketu (nasilno završen protest podrške radničkom štrajku organizovan 1886. na čikaškom trgu Hejmarket, prim. prev.). Tekst sadrži i sledeću nezaboravnu rečenicu: "Glavna prednost eventualnog uspostavljanja socijalizma bilo bi, nesumnjivo, to što bi nas socijalizam oslobodio od užasne potrebe da živimo za druge, potrebe koja, kako danas stoje stvari, užasno pritiska gotovo svakog“. Ovde nije reč o neozbiljnom komentaru, kako ga filistinci obično predstavljaju. Njega ustvari definiše saosećanje, reč koju su nam demokratski licemeri zgadili.

Ono što ti licemeri misle kada pominju to lažno saosećanje, jeste da ne smemo da zaboravimo na siromašne i očajne dok koračamo stazom do svog slavnog uspeha. To je manje-više ekvivalent stare napomene da u molitvama treba da se setimo i potlačenih. Vajld je predlagao nešto daleko smelije i inteligentnije, a to je da siromaštvo, ružnoću i iskorištavanje drugih vidimo kao nešto odbojno. Kada vidimo trošna naselja, prosjake ili starce koji jedu hranu za životinje, ne treba da traćimo milost na žrtve. Treba da se zauzmemo za promenu uslova koji su do takve situacije doveli zarad nas samih. Teret života u takvim uslovima jednostavno je prevelik.

Zbog toga su začetnici socijalizma bili ponosti kada su ih optuživali da pljuju na milostinju. Princip po kome je povreda pojedinca povreda svih nije puka fraza; reč je o izrazu solidarnosti kojim se priznaje uzajamni interes. Kao što je Vajld napisao u svojoj kritici knjige Chants of Labour (Ode radu) Edvarda Karpentera: "Lako je načiniti čoveka socijalistom, ali je načiniti socijalizam ljudskim veliko delo“. Sklonost ka paradoksu u toj izjavi poklapa se sa njegovim odbijanjem sentimentalnosti.

Postoji još jedan smisao koji bismo mogli da damo Vajldovoj opservaciji o "životu za druge“. U svom poznatom romanu o radničkoj klasi Čovekoljupci u ritama (The Ragged Trousered Philanthropists) radnik Robert Tresel opisuje osećanje samilosti i zahvalnosti koje obuzima naivne rodoljubive ljude sa kojima je radio. Oni su bili srećni da čitav svoj život provedu živeći za druge - koji su bolji od njih - u svakom trenutku čvrsto uvereni u svoju nezavisnost. Taj tip ljudi nije nestao sa Industrijskom revolucijom. Možete ih naći i danas - u očaju progresivnih intelektualaca koji naslonjeni na šank i sa stavom "ne možete vi mene da prevarite“ konstantno drže govorancije, povremeno koristeći identične reči i tonove koje je veče pre toga u svojoj lažljivoj odi tradicionalnim vrednostima upotrebio predsednik. Ode tim čovekoljupcima, posebno kada su oni potrebni za rat ili nešto drugo, jedina je zvanična retorika koja u sebi sadrži reč klasa. Gotovo jedino mesto na kome se u naše dane podvlači razlika među klasama je ispred Spomen-ploče veteranima Vijetnamskog rata u Vašingtonu.

Te razlike treba podvlačiti češće. Društvo se konstantno muči da jednako podrži i neverovatno bogat visoki stalež, čije su korporacije često oslobođene poreza ili imaju poreske olakšice, i niži stalež, koji je u konstantnom porastu, i koji se povremeno pominje u nekom patetičnom kontekstu prilikom pozivanja na savesnost. Pri tome se niko nikada ne zapita čemu služe ti staleži?

Moralna ucena se koristi na oba pola. Nakupljene niže staleže treba nekako umrtviti putem socijalne pomoći ili milostinje kako ne bi postala opasna. Sa visokim staležima treba učiniti isto putem donacija, kako se ne bi demoralisale i prestale da stvaraju bogatstvo. Nadolazeća plima, kako smo nedavno i videli, ne podiže sve brodove, niti ih sve potapa prilikom povlačenja. Kada bi ljudi shvatili da se svi nalazimo na istom brodu bolje bi se starali o njegovim delovima, udobnosti i izgledu. Na to je Vajld mislio kada je govorio o važnosti estetike.

	Kristofer Hičens

Leve radikale su učili da treba da budu podozrivi prema bilo kakvoj vrsti individualizma, a ako bi oni kojim slučajem zaboravili tu lekciju, tu su uvek bili konzervativci da im osveže pamćenje. Vajlda je u zatvoru konstantno maltretirao konzervativni kapelan stalno ga optužujući da mu se ćelija oseti na spermu (Kako li je znao šta je u pitanju?). Veoma mnogo dugujemo hrabrom čoveku koji nas je naučio da postavimo pitanje da li naša visočanstva zaslužuju da raspolažu nama ili našom odanošću.

Iz: Nation

Prevod: Milana Babić