"Meteori“ - zapažanja impresarija Nobelove nagrade Horasa Engdala

Aldo Keel

Neue Zürcher Zeitung, 29. 04. 2008.

Iz godine u godinu, jednog četvrtka u oktobru, Horas Engdal staje pred kamere kako bi objavio ime novog dobitnika Nobelove nagrade za književnost. Stalni sekretar Švedske akademije je književnik stare škole, poliglota koji govori ruski jednako dobro kao nemački, konzument svetske književnosti. Preveo je Klajstovo delo “Pentezileja”, a njegova supruga je poznata feministkinja. Njegov habilitacioni rad “Romantični tekst” predstavlja “fragment izveštaja o tekstualnim vrstama i retoričkim figurama”, a njegova knjižica “Meteori” nudi aforizme, razmišljanja, fino rezbarene minijature i nekoliko platituda. On ne troši reči na Nobelovu nagradu i skandale vezane za nju.  "Što veću težinu neka osoba polaže na iskaze “, kaže u jednom fragmentu,  "to se dalje nalazi od moći i veličanstvenosti.“

Umesto toga razmišlja o fenomenima kao što je "poljubac “, koji nije bio tema književnosti 18. veka, ali je nekoliko decenija kasnije opevavan sa zanosom. To se dešavalo, objašnjava Engdal, jer je u 18. veku kvalitet britvi bio loš, pa su heroji rokokoa strašno bockali, a žene su zbog toga preferirale druge vrste erotskog dodira. Kada je početkom 19. veka stigao engleski oštri čelik, on je revolucionirao brijanje i utro put romantizmu.

Ovom sudiji vrhovnog suda književnosti kritika zadaje muku. On se čak poredi sa Jozefom K. Poput Kafkinog lika, on je počinio grešku jer se previše interesovao za svoj proces, čime je dao saglasnost "nadležnosti suda“. Pa ipak, Engdal se slaže sa Stendalom: "Najveća sreća za jednog autora bi bila da i sto godina posle svoje smrti još uvek ima neprijatelje. "Mržnja“ svakako postoji i u periodu gubljenja uticaja i ugleda. "Džangrizavi lovac na greške, koji ima spremno  ‘bu!’ čim nešto uradim, nije zapravo nikakav pravi neprijatelj“. Ne, on zaslužuje obzirnost koju pokazujemo prema nagluvima: “Oni mogu da govore, a da im se ne protivreči“. I bez toga, kritičar je jadno stvorenje. On sve više liči na sveštenika, "koji je izgubio svoju veru, a ipak mora da nastavi da svake nedelje stoji ispred oltara pred proređenom pastvom“ da bi konačno završio kao "domar prazne crkve“.

Književnost kao božija služba? Čista dosada? Engdal nam svog tasta predstavlja kao glavnog zastupnika podruma vinarije Mateus Miler u Eltvilu na Rajni, rodnom gradu Tomas Manove varalice Feliksa Krula, i dodaje: "’Mateus Miler’ bi bilo jedino nemačko penušavo vino koje ima ukus šampanjca“. Dodela Nobelove nagrade je istina ugledna svečanost, pored koje čak i Bečka opera gubi svoj sjaj. Ipak, protestantskom severu nedostaje ukus opravdanja. "Moja se generacija“, žali se Engdal, "posvetila raskalašnosti na puritanski način: sa namerom da proširi svest i prkosi građanskom društvu, ne zbog uživanja. Kako je to neprijatno.“ U zemlji čežnje južno od Alpa, dolce far niente (slatko je ništa ne raditi) je navodno najvažniji od svih poziva. "Ono što je tužno u slučaju života ljudi na Severu jeste to što onaj ko razume da je dokoličarenje najbolja životna forma, od tog saznanja nema nikakve koristi“.  A i pisanje severno od Alpa je čista muka: "Sam si sa svojim tekstovima, kao što si sam sa svojim poreskim dugom“.

Dok "intelektualci“, sa kojima je Engdal uvek na podrugljivoj distanci, razvijaju teorije o svakoj novoj ‘hit frizuri’, usamljeni pisac se posle ponoći bori za svojim pisaćim stolom sa nijansama: "Prava reč liči na brz, dubok zamah veslom koji gura napred, a ne uskomešava vodu“. Samodopadno upravljanje jezikom za njega je zabranjeno: "Razlog mog pisanja nije radost u formulisanju, nego gađenje od formulisanja. Što više nekog formulisanja uspem da odstranim iz nekog teksta, to mi se taj tekst čini manje odbojnim. Reči bi trebalo da budu kao savršeni nosač koji smešta torbe u sobe, a da niko ni ne primećuje njegovo prisustvo. U tekstovima koje je pogodila pošast tzv. umetnosti formulisanja, rečenica kao da još stoji i čeka bakšiš.“

Prevod sa nemačkog: Kristina Došen