subota-nedelja, 23-24. februar 2008.

Na listi čekanja

MIŠEL FUKO

POREDAK DISKURSA

Sa francuskog preveo Dejan Aničić

Piše: Ivan Milenković

Godine 1970. (2. decembra), Mišel Fuko je održao pristupno predavanje na College de France, najprestežnijoj francuskoj akademskoj ustanovi, a naslov te besede bio je L’ordre du discours. Iduće godine Gallimard, najznačajniji francuski izdavač, objavljuje knjigu istog naslova, a samo nekoliko godina posle toga Fukoovo delo, pod naslovom Poredak govora, postaje dostupno i srpskohrvatskom čitaocu u prevodu Eleonore Prohić. No, nepreciznost već u prevodu samoga naslova ukazuje na sve teškoće sa kojima će se čitalac susresti: iako francusku imenicu le discours, uopšteno govoreći, nije pogrešno prevesti sa "govor" - tako, naime, stoji u svakome rečniku - "diskurs" kod Fukoa nije isto što i "govor", odnosno svaki govor jeste nekakav diskurs, ali diskurs nije uvek isto što i govor. Naslov bi, utoliko, trebalo da glasi upravo onako kako prevodi Dejan Aničić, Poredak diskursa. U međuvremenu se, 1994. godine u Zagrebu, pod istim naslovom Fukoov tekst pojavio u lepom prevodu Radeta Kalanja. U ovom slučaju, međutim, više prevoda na isti jezik ne samo da nije rasipanje prevodilačke energije, već se javlja kao nužnost koju visoka kultura - a filozofija jeste proizvod visoke kulture - naprosto zahteva, naročito s obzirom na to da je reč o jednom od najznačajnijih filozofskih tekstova dvadesetog veka. Najzad, već površno poređenje ovih prevoda ukazuje na svu složenost Fukoovog teksta: prevod Eleonore Prohić je neupotrebljiv; prevod Radeta Kalanja je izrazito lep i upotrebljiv, ali na nekoliko važnih mesta Kalanj pravi grube previde, dok mu upravo iz razloga neshvatljivih nedostaje nekoliko rečenica; prevod Dejana Aničića se, utoliko, uprkos pokatkad tvrdom izrazu, pokazuje najpouzdanijim.
Poredak diskursa ne samo da je nezaobilazan "autopoetski" tekst Mišela Fukoa - u tom trenutku Fukou je 44 godine, i jedna je od najznačajnijih filozofskih i intelektualnih figura svoga doba - već je reč o tekstu nezaobilaznom za razumevanje onoga što se na evropskoj filozofskoj sceni događalo u drugoj polovini dvadesetoga veka. "Načiniti vidljivim ono što je vidljivo, videti ono što vidimo", glasio bi, prema još jednom Fukoovom samorefleksivnom osvrtu, unekoliko paradoksalan filozofski zadatak posle onoga što se u filozofiji zove jezičkim obratom. Jer, iza pozornice nema ničeg, unutrašnjost ne postoji, suština nije skrivena već je uvek već tu, pred (ne "u") nama. Na sceni se događa sve, a na nama je da to, jednostavno, pročitamo, shvatimo, vidimo - ne gubeći vreme upinjući se da prodremo do nečega što bi, po pretpostavci, trebalo da je iza zavese i kao takvo, kao skriveno, važnije od onoga što naprosto vidimo. U ovakvoj postavci krije se tradicionalno razumevanje odnosa pojave i suštine: pojava je ono vidljivo i površno, dok je suština, kao istinski pokretač događaja, nevidljiva i skrivena u nekakvim dubinama.

Drugim rečima: jezik nije izraz, ili ispoljavanje mišljenja, jezik nije puko sredstvo komunikacije, niti nekakav posrednik, već ono što konstituiše samo mišljenje, ono što mišljenju prethodi, ono što u svojoj biti razotkiva tajnu same biti, samoga skrivanja. Analizirati diskurs, dovesti diskurs u samo središte promišljanja, znači jezik načiniti predmetom refleksije, to znači reflektovati jezik kao jezik refleksije, a to, pak, dalje znači da se u fokus moraju dovesti mesta izostanka govora, progovoriti o ćutanju, susresti izbegavanje, uključiti isključivanje. Najveći ulog diskurzivne igre upravo je čovek shvaćen kao moderni subjekt, kao ona imanentna transcendencija koja je došla na mesto umrloga Boga. Utoliko Fuko najpre dekonstruiše instancu autora kao subjekta koji, po pretpostavci, drži sve konce u svojim rukama (ništa autor nije hteo da kaže, ono što je hteo da kaže on je već rekao, što će reći da sve što nam on nudi jeste izraz, jezik, a ne nekakva namera, bogat ama skriven unutrašnji život, ili, još gore, nekakva suština koja bi išla pre, ili mimo autorovog jezika), da bi, na Ničeovom i Frojdovom tragu, obelodanjujući sve teškoće sa kojima se čovek kao subjekt susreće, Fuko progovorio o smrti samoga čoveka.

Poredak diskursa je napisan pre gotovo četrdeset godina, ali ako prihvatimo Sloterdajkovu definiciju klasičnog dela kao teksta koji je nadživeo sopstvena tumačenja, onda se ovaj Fukoov tekst sa lakoćom upisuje u tu neveliku listu klasičnih dela dvadesetog veka, u listu čekanja koja još doziva svoje tumače i svoje čitaoce.