Intervju sa Iv Levin, američkom istoričarkom

i slavistkinjom

Iv Levin (Eve Levin) je profesor na Odseku za istoriju Univerziteta Kanzas, gde drži predavanja o ruskoj i balkanskoj istoriji. Njena studija "Seksualnost i društvo kod pravoslavnih Slovena od X do XVIII veka” (Cornell University, 1989) nakon bugarskog (1991) i ruskog prevoda (1999) konačno se nedavno pojavila i na srpskom (prevod Svetlane Samurović, izdanje "Karpos“). Knjiga je jedina takve vrste objavljena kod nas do danas i iscrpno se bavi institucijom braka, incestom, silovanjem, dozvoljenim i nedozvoljenim seksom sveštenika i laika itd, u predmodernim društvima pravoslavnih Slovena. Iv Levin je trenutno u Moskvi.

"Kada biste imali priliku da pitate nešto Hajdegera, Kanta, Hegela, šta biste ih pitali?“ -  postavila je pitanje Žaku Deridi Emi Kofman u dokumentarnom filmu o njemu. Derida se zamislio i odgovorio: "Pitao bih ih o njihovom seksualnom životu!”. Seksualni život pojedinaca ili društava iz prošlosti i dalje nas, nema sumnje, zanima. U pitanju je intelektualna radoznalost ili smatramo da iz takvih saznanja možemo i sami da steknemo neku posebnu korist, u seksualnosti i dalje slutimo "istinu o nama samima?!”

- Nisam sigurna da li bilo koja vrsta naučnog istraživanja uključuje čistu intelektualnu radoznalost bez motiva kao što su samoispitivanje ili samopredstavljanje, ili lična dobit. Možda su, više nego njihove kolege koje se bave prirodnim naukama, naučnici u sferi društvenih nauka skloniji ispitivanju korena svoje intelektualne radoznalosti i ličnih ciljeva koji su u njihovoj osnovi. Svako istorijsko istraživanje obogaćuje naše razumevanje ljudske prirode te nam tako govori o "istini o nama samima“ kako je to Fuko govorio. Ja insistiram, međutim, na mnoštvu istina, jer smatram da postoji više validnih perspektiva, a ne samo moja sopstvena. Isto tako, insistiram na mnoštvu jastava, jer nam ispitivanje istorije seksualnosti govori kolektivno o čovečanstvu, a ne nužno o nekom posebnom pojedincu, pa čak ni o samom istraživaču. Da li bi neko mogao da izvede Hajdegerove, Kantove ili Hegelove ideje iz informacija o njihovoj seksualnosti? Mislim da ne bi. Slažem se sa Frojdovim uvidom da smo svi mi seksualna bića, ali naše psihe, pored seksualnosti, imaju i mnoge druge komponente. Ponekad te druge komponente imaju više veze sa tim kako mislimo i kako se ponašamo - i sa predmetima koje izabiramo da istražujemo kao naučnici.

Šta je bio Vaš motiv da izučavate upravo seksualnost pravoslavnih Slovena u predmodernom dobu?

- Već u detinjstvu sam počela da se interesujem za istoriju Slovena. Kao student, specijalizovala sam se za istoriju, učila sam ruski i srpski jezik, ali tek sam se nakon studija odlučila da se posvetim predmodernoj ruskoj i istočnoevropskoj istoriji, kada sam upisala postdiplomske studije na univerzitetu Indijana. Odabrala sam disertaciju sa temom o istoriji žena u srednjovekovnoj Rusiji, ali naglasak je bio na pravnom statusu i političkoj i ekonomskoj aktivnosti, pre nego na seksualnosti. Temu o seksualnosti predložila mi je koleginica i prijateljica iz Rusije, Natalija Puškareva. Ona je takođe pisala disertaciju na temu o ženama u srednjovekovnoj Rusiji i, nezavisno jedna od druge, stigle smo do veoma sličnih zaključaka. Shvatile smo da nema potrebe za dve knjige koje bi govorile iste stvari, tako da smo podelile temu. Natalija je predložila da se bavim seksualnošću jer, kazala je, "knjiga sa tom temom se nikad neće pojaviti u Sovjetskom savezu”. U vreme kada sam 1989. objavila moju knjigu, Sovjetski savez se promenio i moja prijateljica takođe je bila u mogućnosti da objavi rad o seksualnosti. Kada sam dobila mesto na fakultetu, na "Ohio State University”, studiji sam dodala i balkansku komponentu. Tamo sam se zaposlila ne samo kao specijalista za rusku istoriju, nego i za balkansku, i tu je biblioteka imala bogatu zbirku knjiga o Srbiji i Bugarskoj. Postepeno sam se sve više usredsređivala na religioznu kulturu. Delimično su tu ulogu odigrali i izvori informacija, koji su uglavnom dolazili iz crkvenih institucija, ali priznajem da sam naročito fascinirana popularnom religijom. U šta veruju obični ljudi i kako ta verovanja utiču na način na koji žive svoje živote? Kako oni razumeju vlastitu fizičku prirodu? Ta pitanja me i dalje zaokupljaju u mojim trenutnim istraživanjima o bolestima i izlečenju među pravoslavnim Slovenima.

Predmet vaše studije su predmoderna društva Rusije, Srbije i Bugarske. Za balkanske kulture, pa otuda i za, kako se danas kaže "seksualne kulture” može se reći da su manje-više identične. Da li su možda sličnosti sa Rusijom prenaglašene? Na Srbe i Bugare je, kako tvrdite, evidentniji uticaj Vizantije, posebno u strožijem kaznenom pravu koje se odnosi na seksualne prestupe i društveni položaj žene.

- Gledano iz ove pozicije, mislim da sam prenaglasila sličnosti između kulturnih tradicija Srbije, Bugarske i Rusije. Ipak, mnogi tekstualni izvori su isti i slika o seksualnim kulturama koja se stvara na osnovu njih jeste da one blisko podsećaju jedne na druge. Na sekularno pravo sam stavila relativno slab akcenat, koje je bilo različito u svakoj od zemalja, ali naučnici bi ih logično mogli smatrati za važnije. Iako sam koristila dokumente koji se odnose na realne prakse - kako su se ljudi stvarno ponašali -  nisam ih koristila izuzetno mnogo, nasuprot onima u kojima su se ljudi poučavali kako treba da se ponašaju. Iz pismenih molbi ili sudskih slučajeva, na primer, može se dobiti veoma različit utisak o seksualnosti i tu bih očekivala da se regionalne razlike više istaknu. Nadam se da će drugi naučnici latiti te vrste istraživanja i da će me ispraviti tamo gde sam pogrešila.

Tvrdite da pravoslavni Sloveni pripadaju Zapadnoj civilizaciji, ali ste ukazivali i na razlike u odnosu na onovremena zapadnoevropska društva. Jedna od Vaših najprovokativnijih teza jeste da slovenska pravoslavna društva ne poznaju koncept "romantične ljubavi“ koji se začeo u zapadnoj Evropi u srednjem veku. Za izbor partnera osećanja nisu igrala važnu ulogu, lični izbor supružnika, koji bi bio nezavisan od roditelja, smatrao se društveno neodgovornim i egoističnim. Seksualne prakse se takođe nisu dovodile u vezu sa emocijama i za to navodite primere. Šta je to zapravo bila "romantična ljubav“ koju pravoslavni Sloveni u to vreme nisu poznavali?

- Ideali "romantične ljubavi“ - spoj fizičkog izraza seksualnosti i emotivne povezanosti  - čini se većini savremenih ljudi u toj meri "prirodnim“ kao da su biološki urođeni ljudskoj vrsti. Oni se, međutim, pojavljuju u specifičnom istorijskom momentu, u 12. veku u južnoj Francuskoj, u "trubadurskoj“ dvorskoj kulturi. Stoga se smatralo da je ta "dvorska ljubav“ predodredjena za članove plemićke elite. Osim toga, ona je na početku predstavljana kao karakteristična za izvanbračne odnose. Dama i njen kavaljer, udvarač bili su u braku sa drugima, te je tako njihova međusobna strast istovremeno bila i gorka i slatka, unapred osuđena na propast. Tek se kasnije, u ranom savremenom dobu, pojavila ideja da bi bračna veza  takođe mogla biti "romantična“, mada ideju o "drugarskom“ braku, u kojem su muž i žena prijatelji (kao brat i sestra), srećemo u puno istorijskih doba i na mnogo mesta, uključujući i pravoslavne Slovene. Tek se kasnije, u 19. veku, uveliko proširilo stanovište da bi pojedinci trebalo da izaberu partnere jedino na osnovu emocionalne privrženosti i seksualne privlačnosti. Stvarne veze, naravno, bilo da su seksualne ili emocionalne, nisu nužno odgovarale kulturnim idealima. Sigurna sam da su neki predmoderni Sloveni imali bračne veze koje su bile emocionalno ispunjavajuće i fižički strasne. Kulturni ideali, međutim, postavljaju standarde na osnovu kojih se sudi o ponašanju i oni utvrđuju ono što stvarni muškarci i žene mogu da očekuju u njihovim intimnim vezama.

Druga paralela sa zapadnoevropskim srednjovekovnim svetom koja se u knjizi implicira jeste tvrdnja da slovenska pravoslavna društva nisu bila u toj meri okrutna prema seksualnim disidentima kao društva na Zapadu. Malo je primera kamenovanja ili paljenja žena, zapadni putnici su zapanjeni u kojoj meri se homoseksualnost toleriše u Rusiji. Da li su društva pravoslavnih Slovena zaista bila tolerantnija?

- Ne verujem da su društva pravoslavnih Slovena bila tolerantnija prema seksualnim prestupima shodno našem modernom razumevanju "tolerisanja“, koje podrazumeva spremnost da se odbace negativni sudovi. Društva pravoslavnih Slovena su bila, u stvari, veoma sklona osudi; ona su osuđivala većinu vidova seksualnog izražavanja, uključujući i one koje bismo danas smatrali sasvim bezazlenim. Pravoslavni Sloveni su, međutim odabrali da mnoge forme seksualnog prestupa, koje su zapadna društva u tom periodu smatrala za izuzetno mrske, kažnjavaju veoma blago (na primer, homoseksualnost ili zoofiliju). Istovremeno, pravoslavni Sloveni su druge tipove seksualnih prestupa, kao što je ženidba između rođaka ili više ženidbi, smatrali za naročito uvredljive, iako se oni tada u Zapadnoj Evropi obično uopšte nisu videli kao grešni. Prema tome, bolje bi bilo da kažemo da su pravoslavni Sloveni u svom odgovoru na izvesne tipove seksualnog odstupništva pre bili umereniji, nego tolerantniji. Pravoslavni Sloveni su, uopšteno, više naglašavali pokajanje nego kažnjavanje.

Stiče se utisak da u Vašoj knjizi nije prenaglašen loš položaj žene u ovim srednjevekovnim društvima. Čak ste se kritički osvnuli na Meri Dejli, rodonačelnicu feminističke teologije, iznoseći da feministkinje zaboravljaju da je i položaj muškaraca bio loš.

- Ja lično sam feministkinja i gajim velike simpatije za napore da se izgrade obrazloženja - politička, teološka, kulturna, biološka - za poboljšanje statusa žena u današnjem svetu. Ne mislim, međutim, da se taj cilj može postići iskrivljavanjem istorijskih svedočanstava, tako što ćemo se fokusirati isključivo na negativnu ili isključivo na pozitivnu stranu. Feminističke aktivistkinje su i prenaglašavale podjarmljivanje žena u prošlosti i potcenjivale ga. U prvom slučaju nadale su se da će inspirisati bes zbog maltretiranja žena koje se produžilo do naših dana u nadi da se postigne poboljšanje. U drugom slučaju feministkinje su se nadale da će stvoriti "upotrebljivu“ prošlost - istorijske presedane za ulivanje snage ženama. Međutim, argumenti koji se zasnivaju na pogrešnoj interpretaciji prošlosti daju se lako odbaciti i stoga ne mogu pružiti čvrstu osnovu za tvrdnje u korist ženskih prava danas. Interpretacija prošlosti sa više nijansi nije samo iskrenija u odnosu na istorijske dokaze, nego i nudi bogatstvo ljudskog iskustva na koje mi savremeni ljudi možemo da se oslonimo u konstruisanju budućnosti po našem izboru.

Za većinu današnjih ljudi seksualnost je privatna stvar. Za pravoslavne Slovene u srednjem veku ona je bila javna stvar, privatna seksualnost je bila od vitalne važnosti za zajednicu. Kako to danas shvatiti?

- U modernim Zapadnim društvima - a tu ubrajam i Srbiju i Sjedinjene države - imamo taj luksuz da seksualnost posmatramo kao privatnu jer naši javni identiteti ne zavise od našeg porodičnog statusa. Naš status kao građana i naša prava pred zakonom ne zavise (izuzev u malom broju slučajeva, na primer, u slučaju dece) od našeg mesta u porodičnoj strukturi. Naša sredstva za život obično potiču iz ličnih napora. Čak i žene mogu da izdržavaju same sebe, pre nego da razmenjuju seksualne usluge u braku zarad ekonomske sigurnosti, kako je to Fridrih Engels iznosio. Ljudi koji nemaju decu nisu suočeni sa  starošću u bedi. Formiranje i razgrađivanje bračnih (i nebračnih) seksualnih veza obično ima malo uticaja na društvo u celini. I konačno, razvoj medicinske tehnologije smanjio je dve najozbiljnije posledice rekreativne seksualne aktivnosti - neželjenu trudnoću, odnosno rađanje deteta, što bi zahtevalo troškove porodičnog ili javnog izdržavanja, i umanjilo je smrtne opasnosti po žene u drugom stanju. U savremenom dobu, mi smo razdvojili seksualnost i reprodukciju i porodicu i društvenu produktivnost.

Navodite vrlo zanimljive slučajeve iz Rusije gde se za seksualni izgrede plaćala globa lokalnom vladici. Nije li je to neka vrsta indulgencije, plaćanje za iskupljenje greha? Danas znamo da je u Rusiji postojalo spaljivanje, u prvoj liniji, "veštaca“ u isto vreme kada i u Zapadnoj Evropi, doduše, u manjoj meri, ali  novčano plaćanje zbog grehova je deo crkvene istorije koji nam je manje poznat. 

- Kada je crkva nametala kazne za osobe koje su krive zbog seksualnih prestupa, novcem se nije otkupljivao oproštaj za prekršaj. To je, umesto toga, bio vid kompenzacije za društvo zbog štete načinjene društvenom poretku i javnoj pristojnosti, a takođe način da se plati za troškove episkopskog suda pravde. Pravoslavna crkva nije imala sistem indulgencija kao što ga je imala rimokatolička crkva u poznom srednjem veku, gde su grešnici mogli da plate kaznu i u suštini kupe put za izlazak iz čistilišta. To bi teološki bilo nemoguće za pravoslavnu crkvu koja nema koncept "čistilišta“ kao mesta između pakla i raja. Međutim, praksa davanja "donacije“ i primanje dokumenta, sa potpisom episkopa, koji obećava oproštaj od grehova bio je poznat u slovenskom i grčkom pravoslavnom svetu u 17. veku i kasnije. Grčki naučnik, školovan u Americi, Nikolaos Hrisidis pronašao je primere toga i u grčkoj crkvi oni postoje do danas. Mogu li se ti dokumenti s pravom smatrati kao vrsta indulgencije? Pitanje je izazvalo dosta rasprave na konferenciji "Asocijacije za izučavanje istočnog hrišćanstva“ pre dve godine. Pitanje zavisi od detalja: da li dokumenti obećavaju otpuštanje grehova koji još nisu počinjeni i ispovedani ili samo grehova koji su ispovedani ali ispaštanje još nije bilo izvršeno?

U Vašoj studiji dominira uloga crkve, domen seksualnosti je bio potpuno njen - ona je odlučivala o braku, srodstvu, razvodima, dozvoljenom i nedozvoljenom seksu (sa vrlo detaljnim propisima o izboru partnera, njegovom socijalnom statusu, vremenu i položajima seksualnog čina itd.), dok je država posredovala, kažete, jedino u slučaju silovanja  U vašoj studiji iznosite da je  postojala gotovo idealna harmonija  između crkve i svetovnog društva po pitanju usvajanja crkvenih seksualnih normi. U predgovoru za srpsko izdanje kažete, pak, da danas smatrate da je ipak bilo nekih alternativnih diskursa u odnosu na taj crkveni, dominantni.

- I crkva i država, u sve tri države moje studije (Srbija, Bugarska i Rusija) prihvatile su ideal koji je najpre izražen u vizantijskom okruženju: crkva i država obitavaju u harmoniji, u kojoj crkva preuzima odgovornost za duhovno, a država za fizičko blagostanje podanika. Postojalo je, međutim, puno slučajeva gde su se interesi crkve i države, ili barem njihovih vodećih predstavnika, razmimoilazili, kao na primer kada su izvesni atraktivni kraljevski brakovi kršili kanonsko pravo. Uprkos tim incidentima, i crkveni i svetovni izvori koriste retoriku uzajamnog podržavanja, budući da su se saglasile o istim vrednostima i normama ponašanja. U praktičnim okvirima, niti je država, niti je crkva imala resurse za nametanja svih zapovesti sa istom budnošću. Državni i crkveni prioriteti u primenjivanju ponekad se nisu podudarali. Jedan od primera tog fenomena jesu brakovi između pravoslavnih vernika i nepravoslavnih. Crkvene starešine su obično žestoko osuđivale takve brakove, dok su ih svetovne vlasti često dopuštale ili su ih njihovi predstavnici čak i sami sklapali. Zbog razlike u državnim i crkvenim interesima, u modernom dobu je većina zapadnih država konačno odustala od primenjivanja crkvenih pravila i umesto toga prihvatila princip odvajanja države od crkve.